Luis Amstrong-nastavak teme

Medjutim, u proleće 1924. godine Armstrong se ponovo oženio, ovoga puta Oliverovom pijanistkinjom Lilijan Hardin. Hardinova je za sobom imala klasičnu muzičku školu i ako i nije nikada bila veliki džez muzičar, svakako je bila sasvim pouzdana i sposobna. Bila je i ambiciozna naročito kad je u pitanju bio njen muž. Radila je sa Armstrongom i učila ga brzom čitanju nota na prvi pogled, a u leto iste godine nagovorila ga je da napusti Oliverov ansambl i preuzme jedan posao u lokalu DreamIand Cafe. Iste jeseni, Flečer Henderson je Armstrongu ponudio mesto u svojem njujorškom orkestru. U to vreme, 1924, Hendersonov orkestar nije bio pravi džez orkestar; bio je to komercijalni sastav koji je svirao muziku za igru i zabavu i koji je na gramofonskim pločama pratio pevače i pevačice. Henderson, koji je bez ikakve sumnje imao najosetljivi nos u čitavoj istoriji džeza kada je u pitanju pronalaženje talenata, osetio je potrebu za džez solistom u svom orkestru, solistom koji bi mogao da predstavlja udarnu snagu i odgovori zahtevima tadašnje publike. Armstrong je ponudu prihvatio i ostao je s Hendersonom gotovo godinu dana, snimivši i veći broj solo deonica, od kojih je najpoznatija ona na snimku Sugar Foot Stomp, varijanti Oliverovog Dipperrnouth BIues. Tokom boravka u Njujorku, Armstrong je načinio i neke snimke u svojstvu slobodnog umetnika, prateći pevačice bluza i gostujući u raznim grupama Klerensa Vilijamsa, uključujući i grupu Red Onion Jazz Babies sa Sidnijem Bešeom. Posle godinu dana, Armstrong se umorio od rada u Hendersonovom orkestru. (Poput većine drugih džez muzičara, Armstrong je pio - postoji čuveni snimak iz tridesetih godina, Laughing Louie, na kojem izgleda da je čitav orkestar nakresan - ali nikada nije dozvoljavao da se ta navika otrgne kontroli. "Zavisio je", ako je i to tačno, od marihuane, koju je uporno uzimao tokom dužeg perioda.

Itako se, u jesen 1925. godine, Armstrong vratio u čikaški lokal Dreamland da radi, za 75 dolara nedeljno, s grupom koju je organizovala njegova žena Lil. Svota od 75 dolara nedeljno bila je u to vreme necuveno visoka za jednog crnačkog džez-muzičara. Ubrzo je Armstrong počeo i da "duplira", to jest da pored redovnog posla nastupa i s Vendome Theatre Orchestra Erskina Tejta, u svojstvu specijalnog "hot" soliste. A onda je, 12. novembra 1925. godine, Luj Armstrong kročio u studio gramofonske firme Okeh, da načini prve od ukupno šezdesetak snimaka koji će postati poznati kao Hot Five i Hot Seven snimci, odigrati ulogu krupnih putokaza u istoriji džez muzike, izazvati uzbudenje medu džez muzičarima i slušaocima i u Sjedinjenim Državama i u Evropi i, najzad, temeljno izmeniti tokove razvoja džeza. Tokom sledeće četiri godine Armstrong je nastavio da radi kao specijalni solist kod Tejta, zatim s grupom Kerola Dikersona i s vlastitim grupama. Hot Five i Hot Seven snimci, nastali izmedu 1925. i kraja 1928. godine, snimani su s neformalnim pik-ap grupama grupe koje se sastaju samo radi snimanja). U to vreme, Armstrong je počeo da postepeno prelazi s korneta na trubu. Razlika izmedu ova dva lnstrumenta je neznatna i ima veze s procentualnim odnosom koničnog dela cevi prema pravome delu. Kornet ima nešto mekši i manje blistav ton od trube. Rani džez muzičari su gotovo isključivo svirali kornet, jer je takav običaj bio u limenim orkestrima iz kojih su rane džez grupe potekle. Truba je pak bila instrument za "klasične" soliste i simfoničare i neki medju ranim džez muzičarima su se naprosto plašili da se na tom instrumentu oprobaju. Armstrong je počeo da svira trubu u dvoranama, upravo zbog blistavog tona kojim se mogao popuniti veći prostor, a možda i prosto zato što je ovaj instrument veći i sjajniji. S vremenom, sasvim je napustio kornet i posle je taj instrument počeo da iščezava iz džeza; ostali su mu prlvrženi, uglavnom, muzičari odani načelima njuorlienske muzike.

Godine 1929. Armstrong se iz Čikaga preselio u Njujork, i narednih sedamnaest godina sviraće kao specijalni solist ispred velikih orkestara. Nije više bio jednostavno džez muzičar iz Nju Orliensa već, u malome internacionalna figura, koju su ljudi od zanata prepoznavali kao vodeću ličnost jedne nove umetnosti. 0tada, Armstrongov život će se sastojati gotovo isključivo od sviranja trube i neverovatno napornih putovanja, kakva predstavljaju svakodnevnicu zaposlenog muzičara. Tridesetih godina, u vreme kada su, za trajanja krize, mnogi džez muzičari imali teškoća da nadju ma kakav posao - Sidni Beše je, kao što znamo, neko vreme radio u jednoj krojačkoj radnji - Armstrong je mogao biti, a često je i bio angažovan 365 večeri u godini.

Armstrongov život, medjutim, nije bio sasvim bezbrižan. Brak s Lil Hardin počeo je da se raspada gotovo odmah po prelasku u Njujork; posle jednog kratkotrajnog braka s početka tridesetih godina, oženio se - četvrti put - Lusilom Vilson, igračicom, i ona je, najzad, uspela da obezbedi izvesnu emotivnu stabilnost do kraja Armstrongovog života. Njegovi poslovni odnosi bili su, takodje, nesredjeni. Ne smemo zaboraviti da je Armstrong bio slabo obrazovan čovek, iz geta, i bez ikakvog "svetskog" iskustva. Do 1931. godine, razume se, naučio je ponešto od šou-biznisa, ali je i dalje pravio greške. Često se vezivao za menadžere koji su bili ili nesposobni ili podmitljivi, ili pak i jedno i drugo i, najzad je, 1933, umoran i obeshrabren, otišao u Evropu.

I odmor i laskanja kojima je bio okružen koristili su Armstrongu, kao što se može videti iz snimaka koje je načinio posle pauze, 1935. godine. Otprilike u to vreme prepustio je svoje poslove Džou Glejzeru, isprva malom impresariju i vlasniku noćnog lokala, za koga je jedno vreme radio u Čikagu. Izbor je bio dobar. Glejzer je napustio sve druge poslove, uspostavio čvrstu kontrolu nad Armstrongovom karijerom i počeo da donosi krupne odluke - a i mnoge male - za kakve je Armstrong bio srećan što može da ih prepusti drugome i tako je omogućio Armstrongu da se sasvim posveti muzici. Od 1935. godine do rata, Armstrong je plodno snimao, pojavio se u desetak filmova i, na tih način, uspeo da se obogati.

Big bend era trajala je do 1946, kada je sving muzika doživela nagli kolaps. Armstrong se vratio sastavima malog, diksilend formata, a njegovo pevanje počelo je da se probija sve više u prvi plan. Sada je on bio manje džez muzičar nego popularan pevač, ali to i nije bilo važno. Posle 1950. godine, on stvarno više nije imao šta da saopšti na trubi, jer je do tada već bio rekao sve. Nastavio je da se pojavljuje pred publikom, tako reći sve do smrti, koja ga je zadesila 6. jula 1971. godine. Kada je umro, mnogi ljudi koji su ga voleli zbog pesama poput Hello, Dollz ili Mack the Knife, bili su iznenadjeni kada su iz novinskih članaka saznali da je reč o jednom od najvećih džez muzičara koji su ikada živeli.